Isra Shehu i Kastriot Bajrami pripadaju novoj generaciji Kosova, generaciji koja nije doživela rat, ali koja i dalje odrasta sa sećanjem na njega.
Rođeni nakon 1999. godine, o ratu su slušali samo kroz priče članova porodice, dokumentarne filmove, školske lekcije i različite komemorativne događaje organizovane tokom godina.
Kastriot Bajrami, 23-godišnjak, kaže da je o ratu na Kosovu prvo čuo od porodice, a kasnije od društva i okruženja.
„Dok sam kao istraživač istorije, šire sam se upoznao sa okolnostima stalnog konflikta koji je doveo do početka rata“, dodao je on.
Isra Shehu iz opštine Kačanik, pored porodičnih priča, rat je upoznala i na druge načine.
„Iako nisam imala sreću da doživim rat, o njemu sam mnogo saznala kroz porodicu. Imala sam članove porodice koji su ostali na Kosovu tokom rata i oni su mi pričali o svojim iskustvima i strašnim teškoćama kroz koje su prošli. Takođe, u školi smo često govorili o danima kao što je ‘Dan oslobođenja’, gledali dokumentarne filmove o ratu ili su nam profesori pričali o njemu“, rekla je Shehu.
Kod nje rat ima veliki uticaj jer je podstiče da više ceni slobodu.
„Ovo sećanje nas spaja kao naciju i oblikuje naš identitet, podsećajući nas ko smo i kroz šta su prošli naši roditelji i porodice kako bismo mi živeli slobodno“, naglasila je ona.
Za Kastriota, rat na mlade ne utiče direktno, već više površinski.
„Ne verujem da on direktno utiče na živote mladih koji žive na Kosovu, ali ima uticaj na mlade čije su porodice emigrirale, posebno u socijalnom aspektu“, istakao je on.
Na osnovu izveštaja objavljenog 2024. godine od strane Inicijative mladih za ljudska prava – Kosovo (YIHR KS), autora Bekima Baliqija, za mlade su izvori informisanja koji imaju najveći uticaj upravo priče drugih o ratu.
„Razgovori sa roditeljima, članovima uže porodice i ljudima sa direktnim iskustvom rata najuticajniji su izvori informacija o ratnim događajima“, navodi se u izveštaju.
Kastriot Bajrami je dodao da institucije treba da imaju prioritet u očuvanju kolektivnog sećanja na rat, bez korišćenja tog sećanja kao sredstva propagande za ličnu korist.
„Po mom mišljenju, prioritet institucija treba da bude očuvanje kolektivnog sećanja na ratna iskustva i sprečavanje ponavljanja istorije, bez korišćenja tog sećanja kao sredstva propagande za ličnu korist“, rekao je Bajrami.
Isra Shehu smatra da istoriju treba bolje učiti u školama i organizovati više kulturnih aktivnosti.
„Treba da se istorija što bolje uči u školama, da se organizuju posete memorijalima i istorijskim mestima, i da se prave više dokumentaraca i kulturnih aktivnosti. Takođe, o njoj treba stalno govoriti, posebno na značajne dane kao što je Dan nezavisnosti Kosova, kako bi se istorija prenosila s generacije na generaciju i nikada ne bila zaboravljena“, dodala je Shehu.
Prema Vesi Qeni, menadžerki Centra za dokumentaciju na Kosovu, ukoliko ne postoji zajednički narativ o tome šta se dogodilo tokom rata i ako nedostaje pravda, napredak je težak i nestabilan.
„Ići napred znači graditi budućnost u kojoj nas prošlost ne drži kao taoca, već nam služi kao sećanje da se ti događaji nikada više ne ponove“, dodala je Qena.
Qena je rekla da proces tranzicione pravde mora da se desi jer je izuzetno važan za jedno društvo.
„Postoje zemlje u kojima tranziciona pravda nikada nije sprovedena i rizik je da žrtve, preživeli i članovi porodica žrtava posle nekoliko generacija više neće biti tu da svedoče o tome šta se dogodilo“, naglasila je ona.
Rat na Kosovu trajao je od 28. februara 1998. godine do 12. juna 1999. godine, kada je potpisan Kumanovski sporazum.