Najmlađi žrtve rata, velika sramota mira

Gubitak troje dece tokom rata za Ibuša Berišu iz Velikog Belog Polja kod Kosova Polja ostao je rana za ceo život. Svoje dvanaestogodišnje ćerku i petnaestogodišnjeg sina seća se sa bolom svaki put kada ode na njihov grob.

Nijedno od njih nije uspelo da preživi povrede zadobijene od mina dok su pokušavali da pređu granicu sa Albanijom, nadajući se da će tamo pronaći utočište.

„Ćerku i starijeg sina pronašao je jedan seljak dok je čuvao krave. Eksplozija ih je bacila tridesetak metara dalje u potok“, rekao je Ibuš, kome su tokom rata ubijene i majka i supruga.

Međutim, telo Besnika, trinaestogodišnjeg sina, nikada nije pronašao. Od njega su mu ostale samo fotografije.

„Možda ga je neko odneo i sahranio, Srbi znaju“, izjavio je Beriša.

Svog najmlađeg sina, Dževdeta, još uvek traži i Nurije Curri iz Kosova Polja. Nada ove majke da će pronaći telo svog devetnaestogodišnjeg sina nikada ne jenjava.

„Rekao mi je: ‘Idemo da uzmemo krave jer svi odlaze.’ Rekla sam mu: ‘Nemoj, sine moj, da ideš, tamo kod Pomozotina su vojnici.’ Ipak je otišao. Čekala sam jedan dan, dva dana, ali od njega nije bilo nikakvog traga“, ispričala je Nurija.

Ove dve porodice, kao i mnoge druge, ni posle 27 godina nemaju mesto na koje bi otišle da se sete dece ubijene tokom rata, kojih je bilo 1.432.

Kako je moguće da se u oslobođenom Kosovu nije pronašao ni komad zemlje na kojem bi se podiglo obeležje za ovu decu?

Neko je samoinicijativno pokrenuo taj posao, ali je on i dalje ostao samo na papiru, iako je pokucao na mnoga vrata.

Nusret Plana još uvek nema odgovor da li će njegova ideja o podizanju obeliska posvećenog ovoj deci ikada biti realizovana. Smatra da bi naziv „nemar“ bio preblag, jer je, prema njegovim rečima, reč o istorijskoj neodgovornosti nadležnih institucija, što je, kako kaže, neoprostivo.

„Nedostatak jednog ovakvog memorijala za porodice 1.432 naše mučenički stradale dece nije samo nedostatak institucionalne kulture i vaspitanja Republike Kosovo, već i najgora moguća poruka progresivnom evropskom i svetskom društvu – da Albanci, uopšte, imaju ‘genetski’ problem sa zaboravljanjem istorijskog sećanja, što je jedan od najružnijih fenomena našeg mnogo napaćenog i slobodarskog naroda“, rekao je, između ostalog, Plana.

Kao idejni tvorac Obeliska, Plana se i dalje nada da će jednog dana biti izgrađeno spomen-obeležje za ubijenu decu. Tu nadu održava značaj samog projekta, koji smatra pitanjem od nacionalnog značaja, zbog čega želi da bude završen što pre.

„Kao što znate, nikada nisam prestao da tražim odgovornost od svih naših vlada kako bi ovaj projekat od posebnog nacionalnog značaja bio realizovan što je pre moguće, da bi porodice ove dece, naš narod, naše institucije, prijatelji i neprijatelji mogli da im odaju počast i polože sveže cveće u znak bola i večnog sećanja na njih, kod OBELISKA koji bi bio podignut nasuprot Međunarodnog aerodroma ‘Adem Jašari’, na površini od jednog hektara (poklon Opštine Lipljan), gde bi bilo posađeno 1.432 stabla japanskog bonsaija“, izjavio je Plana.

Kako kaže, sada je sve u rukama vlasti.

„Ove korake, sve do uspešnog završetka ovog memorijalnog kompleksa (OBELISKA), trebalo bi da preduzme Vlada Republike Kosovo, koja se javno obavezala i obećala da će projekat završiti 2022. godine, ali nikada nije dala ni jedno jedino obrazloženje zašto radovi još nisu počeli, iako je Vlada Kurti za šeficu radne grupe imenovala tadašnju potpredsednicu Skupštine Republike Kosovo, gospođu Sarandu Bogujevci“, rekao je Plana.

Ideja o memorijalu za najmlađe veoma se dopada Ahmetu Grajčevciju, predsedniku Koordinacionog saveta za nestala lica i ratne zločine.

„Institucije su morale da se bave ovim pitanjem i da ne ostane sve na humanitarnim inicijativama. Ovo je izuzetno vredna ideja jer, kao što je poznato, imamo više od 1.400 ubijene i nestale dece različitog uzrasta. Takođe, više od 300 dece i dalje se vodi kao nestalo. Svi oni treba da imaju mesto na kojem će biti upamćeni“, izjavio je Grajčevci.

Dok se ne podigne memorijal posvećen njihovoj žrtvi, o stradanju najmlađih moći će da se uči jedino u Muzeju dece rata u Prištini.

Tamo će se i ovog 1. juna pamtiti najmlađe žrtve rata, koje su, zapravo, najveća sramota mira.