Vučitrn, MAJ ’99: „Hteli su da me ubiju, ali me Bog nije ubio“

Ispod hladnog mermernog kamena na koji je seo, nalaze se kosti njegove sestre.
Samo na taj način, kaže, ublažava tugu i poverava joj svakodnevne brige, sa njom sa kojom život nije uspeo da podeli.

Bol, kaže Musa Gërguri, ne prolazi, već postaje sve teži kada se seti da su mu sva sećanja na Hysniju Gërguri vezana za nasilno razdvajanje od strane srpske vojske ’99.

Musa Gërguri, svedok
„Ovde dolazim često, sednem i pričam sa sestrom Hysnijom. Imala 30 godina u ratu.“

Hysnija nije bila jedina koju su Gërguri izgubili u masakru u Gornjim Studimama. Užasa te majske večeri se i danas seća kao 74-godišnjak. Jednako sveže pamti i pucnjeve iz oružja, čiji su meci odneli njegove najmilije.

„Te noći su mi ubili dve ćerke, Imranu od 19 godina i Zejnepe od 15, a sada i sestru. Deca su bila najveći bol, aahh, bilo je jako teško. Tog dana mi je ubijen i stric, i stricov sin. Sve najbolje i najvrednije su pobili. Čak su ubili i jednog gluvonemog komšiju koji je bio dobar čovek. Uplašili su se njega i masakrirali ga“, kaže Gërguri.

Cela ta priča, i 27 godina nakon rata, kaže da mu je i dalje u mislima, a sa njom i zvuk ljudi koji su hodali u koloni koji mu ne izlazi iz glave.

„Bilo je oko 8 uveče. Tek smo postavili sofru i okupili se da jedemo, jer smo ceo dan radili. Nije dugo prošlo, čuli smo pucanj. Izašli smo napolje i videli da su nas Srbi opkolili. Nisu nam dali da govorimo, samo su nam rekli da napustimo kuće i izađemo. Tako smo i uradili, ostavili smo hleb na stolu. Na sokaku je bilo mnogo ljudi, kolona koja je došla iz Šale. Išli su tim putem, užas. Deca su se plašila i tu je počeo masakr nad svima. Sve sam video svojim očima, jer su i mene hteli da ubiju, ali me Bog nije ubio i spasio sam se“, rekao je on.

Masakr u Studimama, koji se dogodio 2. maja ’99, sveže pamti i Adem Musliu, kojem su ubili sina i brata pred očima.

„Sećam se traktorskih prikolica punih žena, mladića i dece, a u njima i moj sin i brat. Na putu, dok su nas izvodili iz sela, da bi me spasao, brat mu kaže da uđe u reku. On ulazi tamo. Ali od straha od oružja i batina koje su im zadavali, brat izlazi i hvata majku jer je plakala. Oni su mu rekli: ‘Pusti je, pusti je’. On im je rekao: ‘Ne, to mi je majka’. I zbog tih reči su ga ubili metkom u čelo. Tamo u potoku su mi ubili i sina Mehdiua. Teže nije moglo, nego to da gledam u tom stanju“, kaže Adem Musliu, član porodice žrtava.

U koloni ljudi iz koje su nastale duge kolone bio je i Ibrahim Gërxhaliu, tada u svojoj kući u naselju Gërxhalive. Kaže da ga je sreća spasila smrti. Isti takav kraj imali su i članovi njegove porodice, od kojih su pet ubili, jednog metkom u čelo.

„Pre nego što su nas ubili, pljačkali su nas, krali i tukli gde god su koga uhvatili. Sreća je što su me deca pokrila, sela preko mene i Srbi me nisu videli. Te noći su mi ubili pet članova porodice: oca, brata i tri stričeva sina. Ta tri su ubili pred očima njihovih roditelja“, kaže Ibrahim Gërxhaliu, svedok.

Oni koji su imali sreću da prežive, ukrcani su na traktorske prikolice i odvezeni u Vučitrn, oko 10 minuta od mesta gde su doživeli užas.

Po dolasku u centar, stanovnici svih sela oko Studima iz Šale e Bajgore, Slakovca i Cecelije počeli su da budu razmeštani od tadašnjeg režima; neke su poslali na sever zemlje, a neke u Albaniju.

U ovom masakru, jednom od najvećih u poslednjem ratu na Kosovu, ubijeno je ukupno 116 Albanaca, od kojih su mnogi i masakrirani. Među njima je bilo i dece različitog uzrasta koja nisu dočekala da prožive život.

Porodicama preživelih je rečeno da će im suze presušiti i bol prestati tek kada oni koji su počinili zločine i oduzeli njihove najmilije budu izvedeni pred organe pravde Republike.

Za mesto na kojem su ubijeni i sahranjeni 116 civila, do danas niko nije odgovarao