OD MUČENJA DO PREŽIVLJAVANJA – SVEDOČANSTVO PREŽIVELOG IZ ZATVORA U DUBRAVI

„Svakog trenutka smo očekivali da će nas sada streljati.“ Tako svoju priču započinje bivši politički zatvorenik Bislim Zogaj, prisećajući se najtežih trenutaka svog života provedenih u zatvoru u Dubravi.

Nakon boravka u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, jednog aprilskog jutra 1999. godine, Zogaj je zajedno sa oko 150 drugih zatvorenika obavešten da će biti prebačen u Dubravu, gde se već nalazilo više od 800 zatvorenika.

Kako su se približavali mestu na kojem nisu znali šta ih očekuje, strah i napetost rasli su sa svakim korakom. Anksioznost više nije mogla da se kontroliše, a neizvesnost i nasilje pritiskali su ih sa svih strana. Kada su stigli u paviljon, stvarnost se pokazala mnogo strašnijom nego što su mogli da zamisle.

Prve dane u zatvoru obeležili su izuzetno teški uslovi, nedostatak hrane, loša higijena i stalna nesigurnost.

Sve se, međutim, dramatično promenilo ujutru 19. maja, kada su se u Paviljonu C čule tri snažne eksplozije koje su potresle čitav zatvor.

Kao posledica eksplozija, tri osobe su izgubile život, dok je veliki broj zatvorenika ranjen. Od tog dana, prema rečima Zogaja, ništa više nije bilo pod kontrolom – strah, neizvesnost i nasilje postali su svakodnevica.

U stalnoj borbi za opstanak, iscrpljeni, izmučeni torturom i neprekidnim nasiljem, zatvorenici su živeli iz dana u dan između straha i neizvesnosti.

Ipak, traume koje su preživeli dodatno su se produbile kada je 22. maja granatiranje ponovo počelo unutar zatvorskog paviljona.

„Nije se znalo odakle dolazi granatiranje – da li od NATO-a, koji je sumnjao da se u zatvoru nalaze vojne baze, ili od samih srpskih snaga. U tim napadima poginulo je 25 zatvorenika, a još 32 je ranjeno. Ja sam pomagao ranjenima jer sam u to vreme bio medicinski tehničar, ali su pomagali i drugi. Ranjenici su celu noć ostali u zatvorskom dvorištu.“

Sutradan je oko 900 zatvorenika, po naređenju srpskih snaga, postrojeno. U početku im je rečeno da će biti premešteni u drugi zatvor, ali je vrlo brzo postalo jasno šta se zapravo događa.

„Najpre su nam rekli da ćemo navodno biti prebačeni u drugi zatvor i počeli su da nas okupljaju. Međutim, čim smo se okupili, otvorena je vatra sa stražarske kule, ali ne samo odatle. Srpske snage su sve unapred pripremile. Zid stražarnice, visok oko pet metara, nije mogao da primi veliki broj ljudi, pa su, kako bi mogli da streljaju što više zatvorenika, pripremili i nekoliko kamionskih prikolica. Pucnjava je počela istovremeno iz celokupnog arsenala koji su imali. Mnogi su ostali mrtvi ili ranjeni. Kada je pucnjava počela, svi su počeli da beže iz tog prostora. Oko stotinu metara dalje nalazilo se udubljenje u terenu koje nam je mnogo pomoglo da se sakrijemo i izbegnemo metke i bombe.”

Dok je bekstvo iz zatvora bilo gotovo nemoguće zbog visokih zidina, pojedini zatvorenici su bez daha trčali ka paviljonima, dok su drugi pokušavali da pronađu druga skrovišta.

„Bilo je slučajeva kada su se zatvorenici skrivali u većim šahtovima kako bi se spasili, ali su ih stražari primetili i bacali bombe u te otvore.“

Tokom noći između 22. i 23. maja, ne znajući šta će doneti naredni dan, Zogaj je pružao pomoć ranjenima, smeštajući ih u Paviljon C.

Sledećeg dana ponovio se isti scenario – svi zatvorenici su, na zahtev srpskih snaga, ponovo postrojeni. Ovoga puta, međutim, ne da bi bili ubijeni, već da bi im bilo postavljeno jedno pitanje.

Usred desetina mrtvih i ranjenih, Zogaj se iznenada suočio sa stvarnošću koju nikada nije mogao da zamisli. Ne znajući šta ga očekuje, nije oklevao ni trenutka kada su ga srpske snage upitale ko je „doktor“ koji pruža pomoć ranjenicima.

„Kada su pitali ko od vas može da pruži prvu pomoć ranjenima, iskreno sam pomislio da samo žele da saznaju ko je doktor kako bi ga ubili. Posle kratkog premišljanja da li da ustanem ili ne, rekao sam sebi da je bolje da ustanem nego da zbog mene strada neko drugi. Rekao sam im: ‘Da, ja sam.’ Tada su mi rekli da ostanem tu, a da će ostali dovoditi ranjene.“

Te noći pucnjava na zatvorenike nije prestajala. U mraku su mnogi ostali da leže između života i smrti.Za Zogaja, ono što je video sopstvenim očima prevazilazilo je svaki opis – bio je to živi užas koji ni protok vremena nije mogao da izbriše.

Unakažena tela, tragovi nemilosrdnog nasilja i prizori koji su prevazilazili svaku ljudsku predstavu zauvek su se urezali u njegovo sećanje i ostali otvorena rana koja ga prati do danas.

„Bilo je 109 teško ranjenih ljudi o kojima smo morali da brinemo. Dešavalo se da sam kroz velike i duboke rane mogao da vidim njihova pluća. Kod nekih su povrede na vratu bile toliko teške da se video dušnik. Sećam se jednog ranjenika kome sam, kada sam prišao da mu pružim prvu pomoć, podigao glavu. Kada sam sklonio ruku, delovi njegovog mozga ostali su mi na dlanovima. Nekoliko minuta kasnije preminuo je.“

Te noći, pošto je već bio prepoznat kao „doktor“, Zogaju je prišao jedan stariji čovek sa neuobičajenom molbom.

„Prišao mi je jedan čovek od oko šezdeset godina i rekao: ‘Molim vas, doktore, uzmite mi dušu – bolje vi mene ubijte nego da me ubiju Srbi.’“

Posle četiri dana užasa, 25. maja, više od 600 zatvorenika prebačeno je autobusima i kamionima u zatvor u Lipljanu, gde su ostali do juna.

Nakon toga prebačeni su u zatvore u Srbiji, uglavnom u Kazneno-popravni zavod u Nišu i Kazneno-popravni zavod u Požarevcu.

Ono što je Zogaj doživeo u zatvoru u Dubravi prevazilazilo je svaku zamislivu predstavu, ali njegova iskustva sa zatvorima počela su mnogo ranije.

Početkom 1997. godine, u zatvoru u Prištini, od Zogaja su srpske snage zahtevale detaljne informacije o Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK). Njegovo ćutanje skupo je platio – neprekidnim i nečovečnim zlostavljanjem.

„Jedno od najtežih fizičkih mučenja, tokom kojeg sam molio da me ubiju i koje je trajalo sedam dana, bilo je kada su srpske snage od mene tražile informacije o OVK i zahtevale da priznam da sam bio njen pripadnik. Tukli su me isključivo po prstima gvozdenom šipkom. Svi nokti su mi otpali i nisam mogao ništa da radim, čak ni da se hranim. Mučili su me i elektrošokovima. Tada sam u životu najglasnije vrištao.“

Ipak, ostao je nepokolebljiv i pred psihičkim zlostavljanjem, koje je, kako kaže, često bilo teže od fizičkog.

„Neprestano su tražili od mene da im dam informacije. Jedne noći, na spratu ispod mene, mučili su jednu ženu. Njeni krici su se veoma glasno čuli, a oni su mi govorili: ‘To je tvoja žena, ne zna šta da kaže. Zato reci ti, jer će je oni ubijati polako, malo po malo.’ Ponekad se i danas pitam kako sam uspeo da izdržim svo to nasilje.“

Bislim Zogaj proveo je više od četiri godine u zatvorima, a oslobođen je tek nakon završetka rata, kada su mnogi od tih zatvora zapaljeni kako bi se prikrili tragovi počinjenih zločina.

Među žrtvama i zatočenicima povezanim sa masakrom u Dubravi bio je i Ukšin Hoti, koji se i danas vodi među više od 1.600 nestalih osoba, čija sudbina još uvek nije rasvetljena.